Метеорологија је наука која проучава Земљину атмосферу, физичке процесе који се у њој одвијају и временске прилике, са основним циљем разумевања и прогнозирања времена. Као грана геофизике, метеорологија проучава атмосферске појаве као што су облаци, падавине, ветар и електрични процеси у атмосфери, ослањајући се на принципе физике и термодинамике.
Главни предмет метеорологије је атмосфера, њене промене и њихов утицај на временске прилике. Њен циљ је анализа тренутног стања атмосфере, као и краткорочно и дугорочно прогнозирање времена. Метеорологија обухвата више поддисциплина, међу којима су синоптичка метеорологија, која се бави прогнозом времена, динамика атмосфере и физика атмосфере.
Развој метеорологије започео је једноставним посматрањем неба и временских појава, а временом се развио у савремену науку која користи сателите, радаре и рачунарске моделе за анализу олуја, циклона и температурних промена.
Метеорологија или наука о времену
Метеорологија, позната и као наука о времену, представља проучавање Земљине атмосфере и промена које се у њој дешавају. Њени корени као научне дисциплине сежу у средину седамнаестог века, када су започета прва инструментална мерења метеоролошких појава.
Проучавају се различити облици падавина, грмљавинске олује, торнада, тропски циклони и тајфуни, као и утицај временских прилика на човека и људске активности. Посебно важно заједничко подручје метеорологије и океанографије јесте проучавање међуделовања атмосфере и океана.
Историјски развој метеорологије
Најранији почеци метеорологије повезани су са древним људским интересовањем за природне појаве. У раним културама временске прилике су се објашњавале деловањем митских сила, а таква схватања код неких народа постоје и данас.
Сам назив метеорологија потиче од грчке речи meteoron, која се односила на све појаве на небу. Још у старим цивилизацијама Кине, Индије, Египта и Грчке људи су расправљали о ветровима, падавинама и временским променама. Прво систематско дело које описује ове појаве јесте Аристотелова Метеорологија из четвртог века пре нове ере. Због тога се Аристотел често сматра оснивачем метеорологије, а његов утицај био је снажан током антике и средњег века.
Током наредних векова метеорологија се развијала споро. Записи из тог периода углавном су хронике о временским непогодама, без инструменталних мерења. Прогнозе су се заснивале на посматрању и краткорочним претпоставкама.
TПрелаз ка инструменталној метеорологији
Значајан преокрет настаје у седамнаестом веку када се претпоставке почињу замењивати мерењима. Галилејеви ученици покренули су прва систематска метеоролошка посматрања помоћу инструмената. У употребу улазе барометар, термометар и хигрометар, а мерења се интензивно развијају између средине седамнаестог и осамнаестог века.
Развој метеорологије пратио је и напредак теоријске физике. Њутнови закони кретања, истраживања гасова и радови Халеја, Хадлија и д’Аламбера о атмосферској циркулацији поставили су научне темеље савременог разумевања атмосфере. Халеј је крајем седамнаестог века објавио прву карту ветрова у тропским областима, што је било од великог значаја за поморску пловидбу.
У деветнаестом веку уводи се синоптичка метода, која подразумева истовремено посматрање стања атмосфере на великим просторима. Оснивају се националне метеоролошке службе, а синоптичке карте омогућавају поузданије прогнозе времена.
Милутин Миланковић и проблем померања Земљиних полова
Питање зашто у Европи нема јасних трагова ледених доба као у неким другим деловима света дуго је заокупљало научнике. Једно објашњење понудио је Алфред Вегенер, који је сматрао да су континенти некада чинили јединствену целину и касније се раздвојили. Према тој теорији, Земљина оса је остајала стабилна, док су се континенти померали.
Таква претпоставка захтевала је чврсту астрономску и математичко-физичку основу. Због тога се Вегенер обратио Милутину Миланковићу, тада већ признатом научнику у области космичке климатологије. Миланковић је 1925. године започео темељно проучавање тог проблема.
После дуготрајног рада дошао је до закључка да се Земљина кора може померати у односу на полове ротације, док оријентација Земљине осе у простору остаје практично непромењена. То решење било је у складу са ранијим геолошким налазима и допринело је бољем разумевању климатске историје планете.
Миланковић је објашњавао да се, према законима рационалне механике, оријентација Земљине осе у простору може сматрати сталном, док се померања дешавају на површини Земље. Посматрано са Земље, изгледа као да се полови полако померају по њеној кори, што утиче на расподелу Сунчеве енергије и дугорочне климатске промене.
Никола Тесла и поглед на природу Земље
Никола Тесла је, и без директних експерименталних доказа, разматрао Земљу као изоловано тело које поседује сопствени електрични набој. Сматрао је да је Земља, као и друга небеска тела, настала процесима механичког раздвајања и да је при томе морала задржати електрични набој.
Таква размишљања указују на дубоку повезаност механичких, електричних и космичких процеса у природи, које су Тесла и Миланковић, сваки на свој начин, настојали да разумеју и објасне.
