Naslovna slika prikazuje funkcionalni model stroja Zemljinih astronomskih ciklusa, koji ilustrira klimatske promjene tijekom procesa:
1.) 100 000 godina,
2.) 46 000 godina,
3.) 26 000 godina.
Милутин Миланковић био је један од најзначајнијих научника свога времена и један од најцитиранијих аутора у области природних наука. Иако се ретко бавио самопромоцијом, о свом раду и научном путу најјасније је говорио кроз своја дела, нарочито у књизи Кроз васиону и векове. Због тог јединственог споја научне прецизности и филозофске ширине, многи су га с правом назвали „путником кроз простор и време“, што је трајно остало везано за његово име.
Миланковић је био свестран научник: математичар, геофизичар, астроном, инжењер и један од утемељивача модерне климатологије. Његово разумевање дугорочних климатских промена заснивало се на прецизним анализама промена Земљине орбите и нагиба Земљине осе, помоћу којих је математички објаснио смену ледених доба и топлих периода у геолошкој прошлости наше планете.
Његов најпознатији научни допринос данас је познат под називом Миланковићеви циклуси. Том теоријом је повезао промене орбиталне ексцентрицности, нагиба Земљине осе и прецесије са ритмичним климатским променама на Земљи. На тај начин је показао да климатске промене нису случајне, већ да прате дугорочне, правилне и мерљиве законитости.
Посебно место у његовом раду заузима такозвани канон осунчавања, у оквиру којег је израчунао и описао количину Сунчеве енергије која доспева до планета Сунчевог система. Ови прорачуни поставили су темеље математичке климатологије и омогућили развој савремених климатских модела. С пуним правом се истиче да је Миланковић „математичким формулама описао ритам свемира“, јер је природне циклусе претворио у прецизне научне законе.
Мање је познато да је Миланковић конструисао и један од најпрецизнијих календара свога времена, који је послужио као основа за каснија унапређења савременог грегоријанског календара. На тај начин је његов рад добио и практичну, свакодневну примену.
Већи део свог академског живота Миланковић је провео у Београду, где је био професор и један од водећих ауторитета у области астрономије и небеске механике. Учествовао је и у поновном оснивању Комисије за небеску механику Међународне астрономске уније, у којој је био активан члан од 1948. до 1953. године.
Његова научна каријера започела је у области инжењерских наука. Докторирао је 1904. године радом из теорије бетона и пројектовања бетонских конструкција. У раној фази каријере бавио се пројектовањем мостова, брана и објеката од армираног бетона, као и развојем и патентирањем нових конструктивних приступа у грађевинарству. Радио је у бечким грађевинским предузећима и учествовао у бројним инфраструктурним пројектима широм тадашње Аустроугарске монархије.
Година 1909. представља прекретницу у његовом животу. Тада напушта Беч и долази у Београд, где прихвата професорско место на Универзитету. У Београду остаје наредних четрдесет шест година, а управо у том периоду започиње његов интензиван рад на небеској механици и математичкој климатологији, областима по којима ће трајно бити уписан у историју науке.
